Stihovi

Sjedim u mraku sobe i slusam pjesme koje u meni izazivaju tugu,melankoniju i usamljenost. Vjerujem u ljubav i nadam se da cu je jednog dana naci. Moj bivsi decko mi je jednom rekao da ne vjeruje u ljubav. Mozete li zamisliti kako sam se osjecala kad mi je to rekao decko s kojim sam dijelila intimu,koji me je po cijele noci ljubio,grlio i vodio ljubav sa mnom. Bio je tako njezan,osjecajan.Nisam mogla vjerovati da osoba koja ne vjeruje u ljubav moze biti tako njezna. Kad me je ostavio osjecala sam se odbaceno poput stare krpe jer je to napravio na najgori moguci nacin,preko sms poruke. Time mi je dao do znanja da mu nisam nista znacila. Danas sam usamljena i dusa me boli jer ne znam da li je ikada osjecao nesto za mene ili je sve bila igra,prikracivanje vremena. Svaku noc razmisljam o njemu,o nasem odnosu i nasoj vezi. Usamljenost se cini i vecom i jacom jer nemam nikoga tko me voli i bojim se da ce tako i ostati. Nesto se slomi u tebi kad nekome izjavis ljubav,a on te u pocetku ignorira,a onda i ostavi. Zapitas se,da li ce te itko voljeti,vrijedis li dovoljno da te netko voli? Samoca boli… Boli te i dusa kad si stalno nasmijan i djelujes veselo i sretno da nitko ne vidi da patis,a iznutra polako umires. Nadam se da ljubav postoji i da cu je jednog dana naci.Jer samoca ubija dusu.

Te noci sam joj ocutio najlepse reci koje znam… Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmaticnoj oazi koja se u Sahari žita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…

I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…

I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nežno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose… I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara…

-”Zauvek?”, pitala je uplašeno…

-O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…

Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati? Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tužnih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Planinskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda necija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali decak sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…

I zaplakaceš, istog casa…

i najzad shvatiti koliko sam te voleo.

Upoznali smo se sasvim slucajno, na svadbi.Bilo mi je 14 godina a on je imao 21.god.mnogo stariji od mene.
Život je shvatao na drugaciji nacin nego ja, za mene je sve bilo sveto, blistavo, samo sam za srecu znala.
Zavoljela sam ga…A on iskoristio je moju naivnost, moju mladost.
Bio je tu kada je zelio on da bude a kada sam ja zeljela nije se javljao, nije dolazio…Sve je radio kako bi on bio sretan a drugi ga nisu zanimali.
Iako sam se trudila da sve to prekinem, da ga zaboravim, da odem daleko od njega zivotne okolnosti nisu to dozvolili.
Sretali smo se svaki dan, zajedno boravili u jednoj prostoriji po nekoliko sati ali razgovarali nismo.Mucenje za mene,a za njega jos jedan susret koji je odbijao na smijeh i segu.
Dok ja drhtim, ruke se znoje i mislim da tonem negdje on nastavlja sa svojim zlobnim smijehom dizuci sebe u oblake. I tako prodose 4 god.naseg mucenja.
Nikada ga nisam povrijedila jer nisam mogla suvise sam ga voljela, dok je on uzivao gledajuci mene kako patim.
I sada ga volim…..ali s njim ne mogu biti.suvise me je povrijedio….i on bi htio da budemo zajedno ali on se ne moze promijeniti, on ostaje isti to je jedino sto sam shvatila za 4 god.patnje